У клубу, књижари и галерији „Гласник”, представљена је монографија „Лица” (издавач: „Службени гласник” и „Независна издања Слободана Машића”) и отворена истоимена изложба фотографија Бранка Белића.О књизи су говорити: Слободан Гавриловић, Слободан Машић, Неда Тодоровић, Томислав Петернек и Бранко Белић.
Обимна тројезична (српско-енглеско-француска) фото-монографија Бранка Белића на више од 700 страна обједињује 465 Белићевих фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије,у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Матије Бећковића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Пурише Ђорђевића, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића и Драгоша Калајића.
Дугогодишњом праксом, истиче Мирко Ловрић, Белић је култивисао осећај за ликовност, који је примерен фотографском медију. Такође, он суверено влада светлом, том главном градивном супстанцом фотографије, што га ставља у ред врхунских уметника фотографа. Користећи природно светло, потенцира индивидуалне карактеристике својих модела и даје богатија значења амбијентима догађаја. Садејство креативне имагинације Бранка Белића са врхунским производом индустријске револуције (фотографски апарат) резултовало је неким ремек-делима српске фотографске уметности: Александар Дероко, Цибе Јеремић, Анте Мариновић, Бранко Цонић, Добрица Ћосић, Зира Адамовић, Јелисавета Карађорђевић, Јован Ћирилов, Петар Омчикус, Коса Бокшан, Момчило Б. Ђорђевић, Светлана Бојковић, Дејан Медаковић, Љуба Поповић...
Пред нама су, записао је Момо Капор, портрети савременика, од којих многи нису међу живима, начињени од светла, сенке и дубоке таме ентеријера. Они овде побеђују време. Дим из Вибове луле, тренутак замишљености сликара Недељка Гвозденовића са блеском сликара Недељка Гвозденовића, са блеском светла у стаклу наочара, случајни покрет руке Рашка Димитријевића, све то, отето од времена, баш као и црна коса данас већ седог песника Миће Данојлића...
Човек без биографије, како је сам за себе једанпут рекао ћутљиви Бранко Белић, поновио је у фотографији сличан поступак као и Борисав Михаиловић Михиз својом „Аутобиографијом о другима”. Портрети његових савременика у тихим тамним ентеријерима говоре о његовој истрајности и непресушној радозналости да упозна и сними људе са њиховим тајнама иза портрета. Они су снимљени у тренуцима док ћуте, заустављени у времену при сусрету са објективом апарата коме верују.
Тај час, примећује Капор, много личи на тренутак исповести: клик и све је готово, враћамо се свакодневним пословима пошто смо оставили иза себе траг о свом постојању и тренутку у коме смо живели. И управо то осећање изузетне блискости са оним који фотографише и његовим објективом чини основну драж ових фотографија, на којима се одмарамо од боје, раскоши и обиља најразличитијих могућности које се пружају пред нама. Бранко Белић их све одбацује и враћа фотографију на саме њене почетке од Дагера и Надара, до драматичне игре светла и тмине Жоржа де ла Тура, венчавајући на тај начин уметност сликарског портрета са фотографским.
З. Р.
