У студијама и огледима ове књиге српска проза друге половине XIX и прве половине XX века, у развојном луку од фолклорне фантастике до надреализма, највећим делом је представљена преко једне од својих карактеристичних поетичких одлика. Преплитања, прожимања и укрштаји наративних стилова у том раздобљу умногоме су били условљени истовре меним деловањем различитих књи-жевних праваца на најзначајније писце романтизма и реализма, у првом периоду, затим реализма и модернизма, односно модернизма и авангарде. Појединим одликама својих приповедака и романа писци реализма најављивали су значајна еволутивна померања на размеђи XIX и ХХ века, док су приповедачи и романсијери тог прелазног времена, у ком нема чистих стилских модела, припремили радикалне поетичке промене настале после Првог светског рата. Зато у првом делу књиге преовлађује тумачење реалистичке поетичке парадигме, а у другом модернистичке и авангардне. Појединачни доприноси писаца реализма развоју српске прозе – од Стефана Митрова Љубише и Милована Глишића до Анђелка Крстића, Велимира Живојиновића Масуке и Данице Марковић, из првог периода, и писаца прелазног књижевног времена и послератног модернизма и авангарде, од Боре Станковића, Милутина Ускоковића и Исидоре Секулић до Станислава Винавера, Драгише Васића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића и надреалиста – постали су видљиви захваљујући особеној критичкој перспективи примењеној у овим огледима, у којима се готово подједнака пажња посвећује еволутивном и поетичком контексту и анализи појединачних прозних остварења наших познатих писаца.
