Кад говоримо о дару, увек знамо да je он подједнако потврда исконских закона гостољубља и изражавање привржености, пријатељства, љубави, и управо je y томе темељна Гордићева изјава којом ce заклиње поетском говору. Она оцртава не само његове критичке и интерпретативне поступке него и елементе који артикулишу есејистичку модулацију, која ce попут црвене нити провлачи кроз све текстове и држи их на окупу y свим Гордићевим књигама. Ако критички и интерпретативни став, којим ce овде приступа песничким делима, неизбежно представља избор ове или оне могућности разумевања и вредновања, при чему осталих могућности привремено морамо да будемо лишени, есејистичка модулација, свакад и делотворно присутна, уводећи драгоцену толеранцију и призивајући спонтаност и задовољство y читању песама, представља отвореност y беспућу смислова, оплођавање скривених значења, јачање понорних сила и интензитета који носе поетску творевину. У таквом писању, Гордић показује моћ есеја која нас учи да уметност речи пробија границе стриктног саопштавања које гаси пламен човековог духа. Моћ есеја, више него иједно друго писање о стварима света и језика, шири могућности њихове рецепције и буди људски дух за трагање, откривање нових питања...
