„Основна теза ове књиге је да је књижевност јединствени когнитивни медиј за процесуирање друштвене, културне и језичке комплексности или, ако читалац више воли поетичније дефиниције, ментална мрежа којом се лове свјетови. Кроз анализу идеја Михаила Бахтина и Ролана Барта (а у контексту структурализма широко схваћеног као дијете коперниканске револуције које проучава структуре односа унутар културних система који дају смисао нашем доживљају свијета, организују наше разумијевање и нуде моделе за понашање) она учествује у когнитивно-поетичком пројекту оживљавања концепције књижевности као партикуларног, дистинктивно-когнитивног алата који, управо због те своје способности да моделира комплексност друштвених свјетова, може бити и моћни метод идеолошког поробљавања и средство менталног ослобађања. Уз такву поставку основне тезе, ова књига садржи у себи неку врсту вишеструког фокуса када је посриједи појам структурализам, третирајући га и у оном сасвим уском значењу које су прославили француски структуралисти шездесетих година, и као шири покрет који у себе укључује и касни руски формализам, прашки структурализам, совјетску семиотику и француски постструктурализам, али и као општу поставку тезе да су књижевност, мит и идеологија средства којима наш ум организује разумијевање свијета и одређује наше понашање у њему.“
(А. Лешић)
