„Монографија мр Александре Мировић представља оригинално мултидисциплинарно истраживање које попуњава велике празнине у српској политикологији.
Ауторка је осећајем за меру и прецизним стилом прегнантно показала комплексност предмета истраживања, тако да је његова теоријска и друштвена актуелност дошла до пуног изражаја. Залагање за редефинисање савременог концепта грађанске непослушности показује смелост ауторке да не робује теоријским величинама и строго научним методама, већ да предложи синтетизовање постојећих научних резултата из различитих области, уз њихово делимично кориговање и иновирање, а у циљу бољег разумевања грађанске непослушности као специфичног средства политичке борбе и посебне цивилне стратегије политичког деловања.
Политикологија у Србији овом студијом прошириће сазнања у теоријској и емпиријској равни, о једном важном феномену који има своју историјску генезу, али који није научни фосил, него жива и инспиративна институција. То ће несумњиво деловати охрабрујуће и подстицајно на друге истраживаче да даље истражују грађанску непослушност као важан институт одбране од самовоље сваке власти“.
(Из рецензије проф. др Милана Јовановића)
„Посебно желим да истакнем особеност и значај теме којом се Александра Мировић бави у овој књизи. Феномени грађанске непослушности и граница политичке облигације спадају у најконтроверзнија питања политичке теорије и политичке социологије, па и политичке филозофије. Питања докле досежу границе власти, а где почиње право на побуну, односно где се завршава обавеза послушности, а где почиње право на грађанску непослушност, представљају нека од најважнијих питања сваког политичког поретка. У односу на то како се разрешава ова дилема разликујемо ауторитарне од мање или више демократских политичких поредака.
Књига мр Александре Мировић добро се уклапа у савремене расправе о питању грађанске непослушности и има не само теоријски него и шири друштвени значај за Србију која се налази на тегобном путу промене ауторитарног у мање или више демократски политички поредак“.
(Из рецензије проф. др Вукашина Павловића)
